Почев од краја прошлог месеца трају најновији немири у Палестини и Израелу. Разлог за почетак ових нереда био је у томе што су Изралеци на улазу у џамију Ал Аксу поставили металне детекторе и надзорне камере, плус су увели и привремену забрану мушкарцима млађим од 50 година да посете Ал Аксу. Слична забрана већ је увођена у протеклих годину дана, те се и тада Света земља тресла од нереда. Палестинци сматрају израелске безбедносне мере кршењем суверенитета над овим местом.
Једна од најзанимљивијих новина јесте одсуство критике или чак и благе критике Израела од стране водећих арапских држава. Пре свега, ради се о Египту и Саудијској Арабији. Нова (Трампова) политика Сједињених држава на Блиском истоку је таква да су арапске земље дужне да у пакету делују у складу са Израелом против Ирана. Палестинци су постали колатералне жртве арапско-израелског зближавања.
На насловно питање, наш одговор је јасан – подржавамо Палестину. Заправо, то није само наш одговор, то је заветни православни и монархистички (царистички) одговор на ово питање.
Зашто? Па зато што својим отпором јудео-ционистичкој окупацији Свете земље, Палестинци одлажу (успоравају) зацарење Антихриста. Не могу да га спрече или задрже, јер то, по Светим Оцима, може само православни монарх (цар), али то не умањује геополитички и мистички значај палестинског отпора. Баш као што је ритуално убијање православног цара 1918. године, од стране бољшевика имало мистички значај. Наиме, Јевреји очекују Антихриста као свог обећаног месију, а који ће се, по предању, зацарити у обновљеном Соломоновом храму у Јерусалиму. Палестинци томе пружају отпор иако су највећим делом муслимани (мада има и православних Палестинаца), јер од судбине џамије Ал-Акса директно зависи обнова Соломоновог храма. Он, наиме, не може бити обновљен док ова џамија не буде уништена, јер се Ал-Акса налази на Храмовној гори, на месту на коме се некад налазио Соломонов храм, а од кога је остао само западни зид (тзв. „Зид плача“).
Важна је чињеница да ционистичко-саудијски пројекат, познатији као „Исламска држава“, нема упоришта у Палестини, међу самим Палестинцима. Додуше, и међу њима има екстремиста, али су Палестинци-муслимани махом толерантни према хришћанима и традиционално показују заштитнички однос према тамошњим хришћанским светињама.
Ево уводног дела текста „Пред зидање Соломоновог храма“, који је објављен у књизи Јурија Воробјовског „Западни пут у апокалипсу“ (Светигора, 2001):
Дан одрицања Николаја II Романова од престола постао је уистину мистичан. Сам Пакао је пожурио да одахне са олакшањем. Привремена влада је одмах укинула сва ограничења Јеврејима у Русији (сличан корак је био први резултат свих револуција). Ускоро (опет случајност?) на међународном нивоу донета је Декларација Балфура о формирању „националног огњишта“ Јевреја у Палестини. Тамо се устремио из почетка поточић, а затим и бујица људи, чији су преци, у различито време, и у различитим земљама, прихватили јудаизам.
„А где су сада Златна врата, кроз која у град мора да уђе антихрист?“, питао сам у Јерусалиму свог туристичког водича. Младић, који је до тада био у потпуности дружељубив и шармантан, буквално је позеленео од једа. „Не антихрист, већ м–е–с–и–ј–а!“ – злобно је нагласио свако слово. Дакле тако! Воде туристе и поклонике, брину се да пронађу уносан послић, свируцкају на виолини и – чекају! Из свакодневице потпуно приземних послова и послића – чекају!
Главни мистички задатак насељеника је постао зидање Соломоновог храма. У свакој синагоги вековима су изучавали речи старозаветних пророка Агеја и Мелахије о доласку Месије. По пророчанствима, он ће засести у Другом храму. Шта то значи?
Први храм који је саздао Соломон, разрушен је за време вавилонског цара Навукодоносора. Други је подигнут на том истом месту крајем 6. века пре Христовог рођења. Међу зидовима Другог храма о испуњењу старозаветних пророштава проповедао је Христос – Месија, непрепознат од већине Јудејаца. Они чекају другог „месију“. Чекају, мада по речи Спаситељевој, од Другог храма већ није остао ни камен на камену. Њега су срушили римски легионари 70. године и тако начинили пралик будућег Краја света.
Дакле, будући храм ће постати Трећи. Уосталом, Јудејце много не брину такве суштинске разлике. Не брине их ни одсуство првосвештеника за тај храм, јер следство свештенства је давно покидано.
(„У љето 2001. године у највећој тајности, власти државе Израел одобриле су и омогућиле, уз незапамћено обезбеђење, на захтев ултраортодоксног јеврејства, свечано полагање камена темељца за будући нови Соломонов храм на платоу Хамија у Јерусалиму. Због ризика од незадовољства муслиманског становништва Јерусалима чин полагања обављен је за свега пола сата, уз присуство малобројних изабраника. Чим је вест о догађају прострујала Светим Градом, у џамији Ал Акса и око ње окупиле су се муслиманске масе, које су почеле каменовање јеврејских вјерника код оближњег Зида плача. Интересантно је да је највећи број информација светских и домаћих агенција о збивањима у Јерусалиму, говорио само о нередима које су изазвали Палестинци, док је догађај који им је претходио углавном прећуткиван.“)
ПОЛИТИЧКИ ВОЈНИК 